fbpx

Језера

Даићко језеро

33 daicko jez 8343

Даићко језеро се налази на северозападној страни Голије, у продужетку косе која се од Јанковог камена (1.833 м нв) спушта према северу и гради развође између две највеће и најпознатије голијске реке – Моравице и Студенице. У морфо-хидролошком смислу припада сливу Моравице, али је у непосредној близини развођа са сливом Студенице, јер вододелницу представља гребен Ривотине, који се налази са источне стране језера. Лежи на 1.436 метара надморске висине у малој, плиткој депресији. Површина воденог окна је око 160 квадратних метара, са обимом од приближно 50 метара. До Даићког језера је лако доћи јер се налази непосредно поред асфалтног пута Ивањица-Беле Воде, односно Ивањица-Голијска Река. Од Ивањице је удаљено тридесетак километара, од Белих Вода нешто више од два километра, а од Голијске Реке десетак километара. У народу се ово језеро често назива Тичар, по брду које се налази са његове западне стране. Није реткост чути и назив „Сватовско језеро“, или „Горско око Голије“. Даићко језеро је удаљено 30 км од Ивањице.

Питање настанка језера и његове старости представља веома сложен проблем, који није расветљен, а на чијем решавању се врло мало ради. О настанку језера постоји више мишљења. Према једном, језеро је настало под непосредним утицајем тектонских покрета. Друго мишљење је да је језеро глацијалног (глечерског, ледничког) порекла. Има и оних који сматрају да је депресија језера настала преграђивањем старог иницијалног дела долине Пакашнице (реке понорнице) великом количином делувијума (материјала насталог распадањем стена и таложењем на благим падинама). Језерско дно није симетрично, већ је нагнуто према северозападу, па је највећа дубина, која износи 3,2 метра, ексцентрично положена. Дубина непосредно уз жмиравац варира између 1 и 2,7 метара. Највећа је у северозападном, а најмања у југоисточном крају. Разлог зашто је дубина језера поред обале релативно велика лежи у томе што се вегетација тресавских биљака пружа у облику једноставног покривача од првобитних обала према центру. Тресава наилази на слободну површину воде, прекрива је и плива по њој.

Када је Недељко Кошанин 1906. године проучавао ово језеро закључио је да се његова површина непрекидно смањује и проценио да је тадашњи обим водене површине износио 103 м, а да је некада био 216 м. Тадашња површина језерског огледала била је око 460 м2, а са исушеним и вегетацијом покривеним делом 1.569,8 м2. Лако је закључити да се површина воденог окна смањила на једну трећину оне која је била пре једног века. То јасно указује на процес еутрофикације (прихрањивања воде ђубривима), који је у последње време знатно убрзан услед антропогеног (људског) фактора. Језеро је некада лежало усред густе смрчеве шуме, а велике смрче су се издизале непосредно на обалама језера. Водом натопљена земља око језера била је врло повољна подлога за развој смрчевог дрвећа. У то време око језера није било голих места, па је оно представљало горско огледало. У том огледалу сунце се могло огледати само када је било у зениту. У највећем делу дана језеро се налазило у хладу од смрча, па су загревање, осветљавање и друге еколошке прилике биле сасвим другачије него данас. И језерска вегетација је морала бити другачија од данашње. Целокупна језерска депресија има облик једнакостраничног троугла са заобљеним теменима. Истоветан облик има и само језеро. Западна обала језера има меридијански правац, а друге две се састају на југоисточној страни. Према Кошанину, некада је депресију испуњавала вода до преседлине на северној страни, а сада је водено огледало веома редуковано и приближено северозападном крају. Трагови ранијег стања су очигледни и огледају се у карактеристичном вегетационом покривачу, који заузима исушени део језера.

Геолошку подлогу језера и његове околине чине филити карбонске старости. Језеро је формирано у шкриљцу који садржи доста лискуна и кварца. Малена висораван, коју заузима језерска депресија, има благ нагиб у свим правцима. Сва узвишења око језера и преседлина на северној страни обрасли су смрчевом шумом. Голи су само преседлина на јужном крају и једна уска зона око језера. Таква шумовитост има велики утицај на осветљење, загревање и испаравање воде у језеру. Провидност воде је веома мала. Тако мала провидност воде условљава сиромаштво вегетације на дну језера. Боја воде је тамно мрка због црне боје муљевитог језерског дна. Иако је плитко у њему нема чак ни субмерзних биљака (хидрофила које су читаве потопљене у води) које се везују за дно. Кошанин је утврдио да има врло мали број живих алги, а да је муљ састављен углавном од изумрлих делова маховина, сфагнума и хипнума, и монокотила, које расту на обали. Ту има доста поленових зрнаца од смрче. У биљно-географском погледу језеро се налази у пределу четинара и његова непосредна околина је искључиво под смрчевом шумом, која је на источном узвишењу најстарија. Раније је језеро било без икакве комуникације са текућом водом, није имало никаквих надземних притока. Сада добија воду од каптираног извора са спомен-чесмом посвећеном Властимиру Парезановићу, која се налази преко пута. Под заклоном смрчеве шуме снег се у пролеће полако топи, па ни ова вода никада у језеро не тече бујицом. Језеро лети никада на пресушује, а колебање нивоа воде у њему је незнатно. То упућује на претпоставку да му вода стално притиче.

Главни доток воде је од атмосферских падавина, снега и кише. Подручје са кога се вода слива у језеро није велико, али зато што је благо нагнуто према језеру и покривено шумом, обезбеђено је лагано и дуготрајно притицање воде. Основна количина воде настаје топљењем снега. Копњење снега је лагано и под заклоном је од сунца, а због велике надморске висине започиње релативно касно. На овој висини температура је највећа од јула до септембра, а у осталим месецима цело подручје је хладније. Зима је прилично хладна и траје пет-шест месеци. Најчешће је то од новембра до краја марта. За то време нападају велики снегови, чије отапање због заклоњености смрчевом шумом може трајати до јуна. На подручју језера снег се ретко отопи до половине маја, а слана пада и у јуну. Лето је знатно скраћено, а испаравање воде из језера донекле ограничено. Испаравање воде отежава и влажност непосредне језерске околине, која је под шумом, али и ниске просечне температуре ваздуха. Велику сметњу представља вегетациони покривач, који у великом простору застире водену површину и као прекривач штити је од испаравања и ваздушних струјања. Вегетациони покривач редукује слободну водену површину изложену директној инсолацији и испаравању и у великој мери утиче на смањивање загревања језерске воде. Лети језеро добија воду од кише, која је на овој надморској висини честа и обилна. На основу разлике у температури воде у језеру, Кошанин је претпоставио да у најдубљем делу језера постоји извор мале изадашности, мада нема поузданих доказа за подземно дотицање воде.

Тешко је претпоставити да ли има и губитака воде подземним путем с обзиром да се језеро налази на вододржљивој и непропусној подлози. Веома повољном комбинацијом свих наведених фактора омогућено је да језеро и при најслабијем притицању изворске воде не пресуши ни за време највећих суша. Тиме су створене погодности за насељавање и одржање водене вегетације. Пре уласка у језеро вода неко време тече потпуно равном подлогом, услед чега се материјал са околног биља узгред таложи. Овом процесу на руку иде и густ вегетациони покривач тресаве, који филтрира воду која се улива у језеро. Нема сумње да се слободна водена површина веома брзо смањује и да вегетација све више осваја језерско окно. Поред тога, и околна шума се проређује, па простор око језера све више захвата сува утрина. Услед тога се појачава инсолација (изложеност Сучевом зрачењу), смањује влажност ваздуха и језеро све више излаже утицају ваздушних струја. Последица је јаче загревање и испаравање воде. Тиме се стварају нове прилике за живот у језеру и олакшава насељавање нових становника. Релативно мала количина воде у језеру би се могла загрејати и изнад температуре ваздуха када језеро не би имало подземне притоке. И лети вода у језеру је прилично хладна. Зими језеро је залеђено. На температуру воде пресудан утицај имају: велика надморска висина, непосредна близина шуме и релативно кратко трајање дневне инсолације.

У јулу (најтоплијем месецу) сунце огреје целу површину језера тек после 9 часова, а већ у 17 часова један њен део заклоне смрче са западног узвишења. Због тога што је један део језера пре подне, а други после подне у хладу, знатно се смањује загревање воде. За вегетацију у језеру то је од пресудног значаја, јер са нижом температуром воде у вези је и јача апсорпција гасова и повољније прилике за живот. Ово омогућава релативно велико богатство алги у језеру. С друге стране, шума смањује температурне екстреме између ноћног и дневног периода. Тресава је исушени и вегетацијом покривени део некадашњег језера. Она захвата много већи простор него слободна водена површина. Елементи тресавске вегетације смењују се од периферије преме центру језера, тако да се јасно види прелаз из ливадске у високу тресаву. Процес напредовања тресаве и редуковања слободне водене површине одвија се по целој периферији језера. У језерској депресији влада релативно затишје, које обезбеђује околно дрвеће, па обалска вегетација није изложена поремећајима од таласања воде. Због тога је прелажење водене површине у тресаву могло ићи равномерно и брзо.

Главни елементи језерске тресаве су маховине Спхагнум и Хyпнум са ниским, густим и увек зеленим бусеном, са којима се меша оштрица Цареx. Прве податке о флори ове тресаве дао је наш чувени научник Јосиф Панчић (1814-1888), до којих је дошао приликом истраживања обављеног 1875. године. На тресави не расте ниједна дрвенаста биљка, нити има иједне дикотиле са виђенијим и лепшим цветом. Уопште, тресава има једнолик изглед. У њој нема биљака које чине прелаз од водених ка сувоземним, па је тресава оштро одвојена од зоне утрине. Даићко језеро је веома богато алгама, чијем развићу погодује већа надморска висина. Кошанин је 1906. године установио 117 врста и варијетета алги из 53 рода. Новину за Србију представљало је 28 родова са 115 врста и варијетета. Од њих су две врсте и један варијетет представљале новину и за целокупну науку. Животињски свет Даићког језера је недовољно истражен, али се зна да је ово језеро једино станиште у Србији за три врсте водених инсеката из реда одоната (вилинских коњица). Језеро је једно од ретких станишта репатог водоземца – Тритурусцристатус.

Антропогени фактор прети да унушти овај дар природе. Убрзани процес зарастања језера је искључиво последица негативног утицаја човека на природу. Интензивна сеча смрчевих шума у околини повећава инсолацију и испаравање, а изградња пута смањила је доток воде и променила водни режим језера. Тиме су битно промењени еколошки услови, микроклиматски параметри и водни биланс, па је процес еутрофикације језера интензивиран. Поред тога, негативан утицај има и напасање стоке у близини језера, што доводи до сабијања земљишта и промене хемизма језера. Језеро је некада служило као појилиште за стоку. У време Кошаниновог истраживања (пре једног века) језеро је било окружено густом смрчевом шумом (представљало је право „горско око“ Голије), која је спречавала засипање језерског дна седиментима и прилаз стоке језеру. С обзиром да је језеро сада на чистини, отворен је прилаз стоци, која поспешује даљи развој травне вегетације. Вегетација смањује површину воденог огледала. Степен измењености Даићког језера се може оценити као висок, односно као нарушен природни екосистем.

Скупштина општине Ивањица је, на предлог Републичког завода за заштиту природе, 1966. године донела решење о стављању под заштиту државе Даићког језера-тресаве, као природне реткости и природног споменика геоботаничког карактера. Решење се односи на језерско окно и непосредну језерску зараван укупне површине два хектара. Предвиђено је да се обележи граница заштићене зоне, али то ни до данас није урађено. Подручје је стављено под режим заштите као строги резерват природе у коме је забрањено вршити било какве промене које ометају спонтани природни развој живог света. Заштитом је забрањена испаша стоке и бацање било каквих предмета у језеро, али се режим заштите и забране често не поштује. Одлука о заштити стоји на папиру, а деградација ове природне реткости је настављена. Као техничка заштита језера предвиђени су таложници који би спречили уношење наноса са површинском водом. Планирано је и вађење различитих нагомиланих предмета. Биолошке мере се огледају у очувању аутохтоности флоре и фауне и доприносу већој стабилности екосистема Даићког језера. На пример, за опстанак угроженог водоземца великог мрмољка од пресудног значаја је забрана порибљавања језера, јер би он био угрожен од стране грабљивих врста риба.

Језеро је култно место за становнике голијских села. Ако је веровати народним причама ту се окупљају најлепше горске виле. Некада су се поред језера служили и верски обреди. Дуги низ година, на пропланку поред Даићког језера народ се окупља у веома великом броју на Прокопље, 21. јула. Сабор који масовно посећују мештани и љубитељи Голије представља велику пресију на екосистем језера. Преко пута језера постављена је спомен-чесма посвећена Власту Парезановићу, пиониру шумарства у Моравичком крају, на којој је уклесано: „Када би сваки човек знао које је дрво његово, никада га не би посекао“.

За ово језеро су везане бројне легенде. Можда је најпопуларнија легенда о томе како су се у језеро утопили сватови. Љубомир Марковић ју је забележио овако: Једном приликом поред Тичар језера наиђу сватови са девојком. Напред су ишли барјактар, стари сват, момак и девер са девојком, како је то обичај. Сви су били на коњима и у напитом стању. Барјактар није хтео да прође поред језера, него поведе пијане сватове преко језера. Како је који сват наилазио на обалу језера, нестајао би у језерској води. Остао је само барјактар на површини воде. На изворишту реке Пакашнице, која извире из језера, појавили су се касније девер и девојка. И од тада се сваке године на Прокопље окупља свет из околних села на деније и сабор.

У легенди „Чудовиште из језера” каже се: Из Даићког језера стално се појављивало некакво чудовиште. Излазило је на пашњаке око језера и тукло се са воловима даићких и глеђичких чобана. Дозлогрди то чобанима и направе план како да га униште. Замоле једног ковача из Даића да своме волу окује рогове. Ковач је посебно хранио и неговао свога бика који ће се бости са грдосијом из језера. У борби ковачев бик, на велику радост чобана, нађача грдосију из језера. Она се стропошта у језеро и никако се више није појављивала на пашњацима у околини језера. Од тада су чобани мирно напасали своја говеда.

Легенда „Беле Воде” гласи: После борбе између ковачевог бика и грдосије из Даићког језера, потече крвава вода на извору, који је удаљен више од два километра од језера. Причало се тада да је рањена грдосија својом крвљу обојила воду у језеру. Становници околних села се уплаше и позову пет свештеника те на овом извору одрже молитву да се вода избистри и потекне онаква, каква је раније била. Окупи се много света на ову богослужбу и вода се, на велику радост мештана, избистри. Сваке годи-не, на Прокопље, народ се окупља на сабор на Белим Водама. Раније је била молитва, а у последње време свет се окупља на сабор.

Сличног садржаја је још једна легенда: После уништења грдосије у Даићком језеру, наредних година око-лна села је тукао град, а највише село Глеђицу. Дозлогрди то Глеђичанима па позову пет свештеника на Прокопље да држе деније на језеру и заузму овај дан за своју преславу, јер им је неко из језера рекао да тако могу спасти летину. И од тада се сваке године на језеру одржава сабор, где се окупља свет, не само из околних села, већ и са велике даљине, чак од Моравице и Студенице.

Кошанинова језера

Kosaninovo malo jezero M

Кошанинова језера су два језера, мало и велико, у облику елипсе, на око 900 метара надморске висине. Налазе се на Јелаку, у ували на северној страни Црепуљника. Име су добила по знаменитом српском ботаничару Недељку Кошанину, рођеном у овом крају. Налазе се у сливу Студенице. До ових језера из Ивањице се стиже асфалтним путем до Придворице (око 25 км), где се скреће на исток и наставља шумским путем дугим шест километара, који није погодан за превоз путничким колима. У непосредној близини ових језера се налази манастир Придворица, на путном правацу који води до манастира Студеница.

Кошанинова језера су удаљена 31 км од Ивањице.

Недељко Кошанин (Чечина на Голији, 13. октобар 1874 – Грац, Аустрија, 22. март 1934), ботаничар, академик, професор Природноматематичког факултета у Београду. Основну школу учио је у Придворици, гимназију у Ужицу и Београду, а природне науке дипломирао на Високој школи у Београду. Докторирао у Лајпцигу (1905). Детаљна проучавања Даићког језера обавио 1906. године, а хидро-биолошку студију „Даићско језеро“ објавио у Гласнику Српске Краљевске Академије Наука 1908.

Легенда о манастиру Придворица каже да је грађен у исто време кад и манастир Студеница, при двору Рашке државе, па по томе и носи име Придворица.

Посебно је занимљив феномен везан за ово језеро: када су кишни дани ниво воде у језеру опада, а када је време сунчано – језеро надолази. Легенда каже да су се виле окупљале и играле коло код ових језера и да сваки бусен на великом језеру представља једну вилу. Вилино коло представља круг у трави, посебне боје, различите од растиња које окружује Кошаниново језеро. Када се на пашњаку угледа вилино коло, то је поуздан знак да су се ноћ пре, на том месту, окупиле горске виле и играле до првих сунчевих зрака. Уколико би младић или нека несмотрена девојка угазили у овај травнати знак, виле би им узимале разум, а из љуштуре од тела за кратко време истекли би животи. У случају да крава или овца угазе у вилино коло млеко би им пресахло или би се замутило.

Велико језеро је обрасло вегетацијом и само мањи делови језера налазе се под водом, са ободним деловима обраслим шумом. Кошаниново језеро (велико) пружа се у правцу исток-запад. Дугачко је око 180 м, а широко скоро 100 м. Према западу благо пада, па се ствара утисак да је састављено од два дела. Око језера су углавном шуме букве, јеле и смрче, а на јужној страни борови. Велико језеро у суштини представља једну специфичну биљну формацију, јер се у овој тресави увелико населио Цареx паницулата – метласта оштрица. Ова биљка је формирала велике и високе бусене, тако да изгледају као некаква седишта. У рано пролеће сви ти бусени изгледају као беспрекорна седишта, јер су прошлогодишњи листови осушени и полегли. У време када тресава озелени бусени се међусобно додирују и на појединим местима језеро изгледа као ливада. У стварању тресаве учествују и маховине. На великом броју бусена јављају се бреза или смрча, које се овде понашају као полупаразити.

Западно од великог језера, иза једног малог превоја, налази се мање језеро. Мало Кошаниново језеро је водена површина која се релативно брзо празни. С обзиром да је мало језеро неколико метара више од великог језера, вода повремено отиче бочним каналом у дужини од тридесетак метара у велико језеро. Мало језеро је дугачко 90 метара са укупном површином 29 ари, издуженог је облика са дубином од око 7 метара. На основу чињенице да се жабе налазе само у горњем делу језера, истраживачи (Б. Матијевић и М. Гајић) су утврдили да је вода у доњој тресави Кошаниновог језера слана.

Небеска суза

12 golija okruglicko jezero 003

У новије време формирано је језеро Небеска суза на Округлици, у пределу Великих ливада, у изворишном делу Јастребовачке реке (леве притоке Студенице). Налази се изнад пута Ивањица – Беле Воде и од њега је удаљено нешто више од једног километра идући путем тешко проходним за путничка возила. Језеро се налази на растојању мањем од 30 километара од Ивањице.

Језеро Небеска суза је удаљено 29 км од Ивањице

Настало је крајем осме деценије 20. века, после земљотреса у Румунији (1977). Лоцирано је на малој и неуређеној травнатој заравни са надморском висином од 1.495 метара. Неправилног је облика и представља површински највеће језеро у Моравичком крају. С обзиром да је новијег датума, потпуно је неистражено. Народ га је назвао Небеска суза.

Туристички потенцијали голијских језера су потпуно неискоришћени. Треба их искористити као привлачне локалитете Голије, уз поштовање режима њихове заштите. Језера, као природно добро, треба штитити од негативних антропогених утицаја.

Голија је без сумње једна од најлепших и шумама најбогатијих планина у Србији. То је највиша планина југозападне Србије и носи епитет ваздушне бање. Голију је због низа специфичности и карактеристика Влада Србије прогласила Парком природе прве категорије (2000. године), да би је УНЕСКО категорисао као Резерват биосфере (2001). То је једини резерват биосфере у Србији. На овој планинској лепотици налази се велики број природних реткости. Њена огромна површина и очувана животна средина омогућавају постојање изузетно великог броја различитих врста биљног и животињског света, бројних извора, потока и река, али и три језера. Свакако најпознатије је Даићко, али не мање значајна и занимљива су и Кошанинова језера и језеро Небеска суза на Округлици. Као што су и све друге знаменитости Голије дар природе и језера су – природна.

О Ивањици

Општина Ивањица обухвата простор од 1.090 км2 и једна је од највећих у Србији. Налази се у саставу Моравичког округа, а граничи се са општинама Ариље, Лучани, Нова Варош, Рашка, Краљево, Нови Пазар и Сјеница. По попису из 2011. године има 32.380 становника.

Корисне информације